Tekstilni svet

                Ovaj tekst je namenjen svim početnicima koji imaju želju da započnu šivenje klasičnih majica. Predpostavio sam da ćete angažovati šivače sa iskustvom ali takodje prateći ovo uputstvo, možete lako sašiti majicu i sami.                 U ovom tekstu možete pronaći: -           Proces izrade majice od uzorka do gotovog proizvoda, -           Objašnjen svaki korak procesa izrade majice, -           Operacije rada (šivenja) sa mašinama koje su potrebne, -           Objašnjnje svake od operacija rada.

                Predja (predivo) se na mašinama kreće velikom brzinom pri čemu dolazi u dodir sa radnim delovima mašine. Usled trenja, delovi (vodjači, igle,...) se zagrevaju pa ne retko znaju i da delimično istope predivo čime je zatežu pa se dešava da predja pukne ili se suviše zategne i tako formira neželjenu pleteninu odnosno pravi greške.

                Kako bi firma napredovala, odnos troškova i dobitaka mora biti u odredjenoj sprezi. Svakako, da bi čovek radio mora da imaodredjenu motivaciju za rad (finansijsku ili moralnu). Tipovi motivacije su različiti od osobe do osobe ali je jasno da su na radnom mestu najveći motivatori novac i pohvala. Gore pomenuti odnos troškova i dobitaka mora biti takav da se deo dobitaka odvaja za plate i ostale tekuće troškove (komunalije, porezi,...) a deo za ulaganje u napredak (nove tehnologije, mašine, pomagala, obuke,...). Trenutno ćemo se bazirati na deo za plate i njegovu raspodelu.

                U tekstilnoj industriji postoji tri načina obračunavanja plata 1.        Fiksna plata, 2.        Plata po komadu i 3.        Plata po vremenu.       O motivaciji radnika za rad u sistemu plate „po komadu“ sam već pisao ovde . Mnogi pribegavaju ovom sistemu plaćanja jer smatraju da je to sasvim dovoljna motivacija za rad (radiš više = zaradiš više; manje radiš = manje zaradiš). Ono što ne shvataju a pogotovo početnici jeste da pogon, bilo da ljudi u njemu sede ili rade, košta. Dakle, fiksni troškovi su uvek prisutni; komunalije (struja, voda,...), porezi, doprinosi,... Ovo je čest razlog zbog kojeg ljudi uvode fiksne plate. Fiksne plate funkcionišu po sistemu, imaš konkretno taj i taj posao za danas i za to ćeš primiti toliko i toliko novca. Mnogi čak uvode i još jednu rečenicu u ovakve usmene „ugovore“; da li ćeš raditi celo radno vreme ili ćeš ostati duže, to je tvoja stvar, količina posla mora da izadje iz proizvodnje. Ovo je pogrešno razmišljanj

            Mnogo je sistema kontrole proizvodnje i svi se dosta koriste. Tzv. sistem semafora se takodje puno koristi a služi za suzbijanje škart komada još dok su na mašini, u korenu, kako bi se smanjio broj loših gotovih komada.             Ovaj sistem funkcioniše po metodi slučajnog uzorka. Meri kvalitet svakog radnog mesta, a temelji se na tome da niko ne voli da bude okarakterisan kao radnik koji daje loše komade.

   Takt grupe ili proizvodne jedinice predstavlja prosečno vreme zadržavanja predmeta rada na radnom mestu. Izračunava se formulom: G = tl / R       ili       G = Tr / Cd gde je: tl - vreme izrade za jedinicu proizvoda R - broj radnika Tr - dnevno radno vreme Cd - dnevni kapacitet

Ma koliko da je čovek iskusan u proizvodnji, uvek postoje inovacije i noviteti koji nam pomažu u proizvodnji. Nemoguće je da svako ima sve u glavi u svakom trenutku, zato ovde predstavljam par sajtova gde mogu da se pogledaju sveobuhvatni katalozi raznih pomagala pri šivenju.               

            Osnovna stanja na radnom mestu su rad i nerad.             Rad i nerad raščlanjujemo prema cilju i obimu merenja na elemente zapažanja. Rad se raščlanjuje da bi se utvrdili elemeti (pripremno – završno vreme, tehnološko i pomoćno vreme). Snimanje gubitaka u toku radnog vremena je potrebno da bi se ovi gubitci i zastoji nakon utvrdjivanja otklonili ili bar smanjili.             Metoda trenutnog zapažanja danas predstavlja najprimenljiviju metodu za utvrdjivanje efektivnog rada odnosno gubitaka u radu. Ova metoda je nastala oko 1940-e godine.

     Planiranje krojenja bi trebalo da optimizuje potrošnju materijala. Često neprimetno prodje da ova optimizacija ostaje samo na papiru.      Čest je slučaj da samo uklopimo sliku onako kako nam se čini da će utrošak materijala biti najoptimalniji a onda se ispostavi da nam je falilo malo materijala. Tada krivimo one koji su napisali dužinu materijala na bali, da je nisu obeležili pravilno. Često nam je nedokučivo šta se zapravo dogodilo.      Pored zadatih količina i uklapanja krojne slike, pravilno planiranje zahteva da u računicu uključimo i dužinu bala. Kroz primer ćemo videti i zašto.     Primer: 

                Vrlo važan i poseban segment polaganja materijala predstavlja uklapanje prugastih i kariranih materijala. Kod košulja (i drugih artikala) je bitno da se leva i desna prednjica uklope sa lajsnom tako da vizuelno nema prekida linija na materijalu. Kod bluza, majica, dukserica, kaputa itd. takodje.

   1.        Gubitak na krajevima Pri polaganju materijala na početku i na kraju sloja se obavezno ostavi malo mesta da bi se krojna slika sigurno uklopila u dužinu sloja. Svakim slojem, utrošak nam se povećava. Jedno od rešenja je da polažemo po manji broj slojeva odnosno tačno onoliko koliko nam je potrebno. Primer: krojimo 1000 komada a uklopili smo 5 komada u krojnu sliku; dobijamo da je 1000 / 5 = 200 slojeva potrebno. Drugo rešenje je standardizacija koju će zaposleni poštovati. Recimo da dozvolimo samo 2 centimetra više od dužine krojne slike i na taj način dobijemo gubitak koji je merljiv. Najbolje rešenje je da se za odsecanje sloja koristi mašina za odsecanje kojom ćemo dobiti sloj odsečen uvek na istom mestu.    2.        Gubitak na ivicama materijala